Nakon što je svoje studente podučavao svojoj knjizi 'Kitab at-Tawheed', nekoliko puta, Imam Muhammed Ibn Abdul-Wehhaab htjede da to ponovi još jedan put.
Njegovi studenti rekoše: „O šejh, želimo da učimo drugu knjigu, knjigu fikha ili hadisa.“
Šejh reče: „Zašto?“
Njegovi studenti rekoše:„Razumijeli smo Tewhid. Želimo da učimo drugu nauku.“
Šejh odgovori: „Pričekajte, moram da razmislim o tome.“
Nakon nekoliko dana, dolazi šejh u učionicu sa zabrinutim izrazom lica. Njegove studenti ga upitaše za razlog.
Šejh im odgovori kako je naišao na nešto što ga je jako razljutilo.
„Prenešeno mi je da su stanovnici jedne kuće ispred dvojih vrata žrtvovali pijetla (za džinna). Poslao sam nekoga da potvrdi to.“
Nekoliko dana kasnije, šejh reče:
„Nisu oni žrtvovali ni za koga drugog do za Allaha, nego je to bio neko ko je počinio blud sa svojom majkom.“
Šokirani, njegovi studenti uzviknuše:
„Euzubillah! Počinio je blud sa svojom majkom?!! Euzubillah! Počinio je blud sa svojom majkom...“.
Šejh Islama im tada pokaza džehl u njihovoj izjavi – „Razumijeli smo Tewhid“ – i da je to jedna od najvećih šejtanskih spletki (zamki).
Studenti su uzviknuli i izrazili ljutnju čuvši za veliki grijeh, ali im srca nije razljutilo kada se spomenuo veliki širk, žrtvovati drugome mimo Allaha, što izvodi iz Islama!
Uzeli su da je veliki grijeh veći od širka.
Ovo se i danas dešava. Ljuti smo kada vidimo veliki grijeh (što je i dobro), ali kada čujemo ili vidimo ljude kako čine djela širk al-akbar (veliki širk), to naša srca ne potresa.
To je dokaz našeg džehla (neznanja)
Jedan od selefa, Imam Abu al-Aliyah rahimahullah je rekao:
„Putovao bi danima dok bi sreo nekog čovjeka i prvo što bi primjetio u vezi njega jeste njegov namaz. Ako je svoj namaz obavljao perfektno i na vrijeme, ostao bi sa njim i slušao od njegova znanja koje je posjedovao. Ako vidim da je nemaran prema namazima, napustio bi ga i sam sebi govorio da je on prema stvarima mimo namaza još nemarniji“ (u smislu, kada je prema namazu takav, kakav je prema nečemu što je manje od toga, nap. Prev.) (Hilyat al-Awliya, 2/312)
0 comments: